Породица која је оставила највећег трага у грађанској култури, у економском и мање у политичком животу, најпре међу Србима у Јужној Угарској, а потом и у Краљевини Југославији, била је породица Дунђерски. Историјом породице бави се Удружење потомака породице Дунђерски из Србобрана.
По изворима, када су се у 18. веку преселили из Суботице у Србобран, ова породица се састојала само од једне удовице са двојицом синова. Током следећег века породица се увећала и својим неуморним радом увећала је и своје богатство. Карактеристика њених чланова је да су тада, током 19. века, живели строгим моралним животом у породичној задрузи. Александар Касаш, који се бавио историјом породице Дунђерски и који је објавио успомене Лазара Дунђерског, писао је да је Лазар, из великог поштовања према свом оцу, али и према мајци, увек великим словима писао „Матер“ и „Отац“. „Мати Отцева пак била је стидљива, ограничена но присутна у свим јавним пословима у варошкој кући, суду итд. Заступала је Отца који је доцније причао да га је она у свему бранила и подпомагала…“, писао је Лазар Дунђерски и о својој баки, жени Аврама Дунђерског кога можемо да сматрамо за родоначелника династије, једним од она два дечака који су са мајком дошли у Србобран. Када је писао да су Гедеон и Неца, Аврамови синови, рано остали без оца, новосадски адвокат и хроничар породице, Трива Милитар, истакао је да је њихова мајка показала „чврсту руку“ и да је из разлога што су браћа живела у „задрузи строгим моралним животом“ команду могао да преузме млади Гедеон када му је врло рано, са шеснаест година, преминуо отац.
То је било двадесетих година 19. века и све до 1868. године породица Дунђерски била је организована као породична задруга, а Лазар је и након тога, до смрти свог оца Гедеона 1883. године, покушавао да одржи макар привид постојања овакве задруге. Лазарев отац, Гедеон Геца Дунђерски оженио се са Персидом Летић и преко њене земље коју је „донела у мираз“ у близини Новог Сада дошао у додир и са овим градом. Персида и Гедеон су осим Лазара имали још и три кћерке и двојицу синова, Александра и Новака, од којих је Новак рано преминуо, а Шандор се 1868. године издвојио из задруге и са својом женом и децом живео у засебној кући.
Лазар се оженио са Софијом Георгијевић из Србобрана, која је потицала из угледне свештеничке породице. Сока је долазила из „господске куће“ па, како је писао Лазар, није могла живети патријархалним начином живота, односно на „начин живота који је мој Отац спроводио“. „Моја жена тешко се могла навикнути на начин живота у нашој кући, те сам млоге горке дане проводио, јер моје миле родитеље никако запоставити нисам хтео, јошт мање мого. Питам ја ту свог филозофа на какав је начин могуће да се хармонија у кући одржи. Тежак би то одговор био за сваког. А ја га решио тим да сам жртва жене мое и родитеља мои био и свезу непрекидну до смрти родитеља одржо и на вечита времена, као најбољи син очи им заклопио, а они су ме до последњег часа волели и љубили, како се само рођено дете може волети. Да не би дошо у конфликт са родитељима и женом дозволио сам јој да се са милом мојом децом, коју сам више од себе љубио, да се одселе у Нови Сад, а ја остадох у Сентомашу штовајући Отца и не желећи га у старости оставити“, писао је Лазар Дунђерски.
Касније, Лазар је у својој жени Софији, имао „искреног и доброг помагача, саветника и десну руку“. Како су писали новосадски хроничари, Софија је „са њиме у срећном браку провела преко шездесет година, изродила једанаесторо деце, била је узорна мати, домаћица и родољубива Српкиња… и до своје дубоке старости као и њезин муж, и поред свег баснословног богатства свагда била узор по својој радљивости, штедљивости и скромности“. Лазар и Софија Дунђерски имали су двојицу синова, Гедеона млађег и Ђоку, и три кћерке Олгу, Емилију и Ленку који су раније са мајком отишли у Нови Сад.