Иако смо сведоци убрзаног технолошког развоја, дигитализације и свих предности и мана тзв. новог доба, настава српског језика у нижим разредима основне школе и даље је кључна. Упркос бројним изазовима, циљ те наставе јесте да најпре развије писменост, културу изражавање, али и да усмери ученике од најранијег доба ка стицању
самосталности у даљем учењу.
У периоду од I до IV разреда основне школе деца се упознају са основама читања и писања, развијају говор и богате речник, те стичу прве контакте са књижевношћу. Током тих првих година њиховог образовања, ученици усвајају правопис и интерпункцију, граматичка правила и основе сопственог писменог стваралаштва. Стога
је правилно вођена настава српског језика у раним годинама школовања камен-темељац за стицање самопоуздања, љубави према матерњем језику, књижевности и за развој креативног мишљења. Деца долазе из различитих културних и породичних средина, нека од њих већ познају сва слова, док друга тек треба да науче основе читања и писања. Зато су индивидуални приступ и свест о различитом темпу стицања знања
ученика веома важне, ако не и најважније, карактеристике наставе српског језика у нижим разредима. Управо тај индивидуални приступ у настави представља велики изазов за учитеље, који настоје да се прилагоде појединачном напретку сваког ученика и прилагоде задатке његовим когнитивним и емоционалним капацитетима. Уколико успеју у томе, деца ће лакше превазићи све евентуалне потешкоће, стећи самопоуздање и осећати се сигурније приликом усвајања нових знања. Индивидуално прилагођавање наставе сваком појединачном детету изискује од учитеља много стрпљења, креативност и константно осмишљавање нових наставних метода.
Усвајање читалачких и писаних вештина без сумње је један од највећих изазова у настави српског језика у првим годинама школовања. Правопис, интерпункција и граматика ученицима често делују апстрактно, можда и помало застрашујуће, зато је неопходно континуирано вежбање. На пример, самостално писање састава и других краћих текстова може бити прилично захтевно, јер се деца у том случају морају потрудити да истовремено правилно примене правопис, логичку повезаност реченица уз што богатији речник. Да би усвојили те вештине, ученицима су потребне редовне вежбе читања, писања, као и диктати. То је један од основних начина да деца постепено
и природно усвоје ове вештине и стекну самопоуздање у писању и течном читању.
Поред писмености, развијање говорних вештина у раним годинама школовања такође је изузетно значајно. Оно непосредно утиче на разумевање прочитаног, самостално изражавање, елоквенцију и самим тим способност писања. Говорне вештине ученика нижих разреда најбоље се развијају кроз разговоре, учење песмица напамет или самосталну интерпретацију приповедака, што деци помаже да вежбају слагање реченица и правилан изговор речи. У ту сврху препоручљиво је применити интердисциплинарни приступ који повезује наставу српског језика са, рецимо, музиком, ликовном културом, природом и подражавањем свакодневних животних ситуација прилагођених њиховом узрасту. Све то учење матерњег језика деци може учинити приступачнијим, занимљивијим и лакшим. Не треба потценити ни учење кроз игру и разне друге креативне активности, као што су, на пример, драматизације текстова, ликовно осмишљавање сценографије и радионице које развијају машту, јер управо овакав приступ учењу неће у детету стварати осећај да ,,сувопарно учи”, већ да се једноставно игра и тако спонтано усваја нова знања.
Као што је речено на почетку, сведоци смо рапидног развоја и усавршавања технике и технологије, па је неизбежно напоменути и да се савремена настава српског језика суочава са изазовима ,,новог доба”. Интернет и сви расположиви дигитални уређаји у великој мери утичу на дечју међусобну комуникацију, али и на развој писмености и образовање, с обзиром на то да су деца практично од најранијег узраста суочена са разним ,,помагалима” и свим изазовима која она подразумевају. Нажалост, оловка, свеска и књига данас као да делују помало превазиђено, што знатно утиче на концентрацију, пажњу и фокус најмлађих (али и оних мало старијих) ученика, јер велики део времена, расуте пажње, проводе пред екранима. Стога је улога наставника као особе која ,,старомодно” описмењава децу нижих разреда изложена можда највећем изазову – како вратити децу искону, односно темељу за даље образовање, љубав према писаној речи и књизи, и касније сврсисходну, корисну употребу нових техничких достигнућа. Ово би могло личити корак уназад, али то ипак није, јер је прескочена само
прва степеница, и то она најважнија, на коју се најпре треба попети. А тај кључни ,,корак уназад” могуће је успешно направити индивидуалним приступом како сваком ученику, тако и осмишљавању одговарајућег наставног програма, не занемарујући сасвим ,,алатке” модерног доба.
Последња али не најмање важна улога наставника у нижим разредима основне школе јесте квалитетна сарадња са родитељима. Конструктивна комуникација са родитељима ученика од I до IV разреда основне школе додатно мотивише децу, јер вештине писања, читања и говора могу и треба да се вежбају и код куће. Дакле, активно укључивање родитеља у наставу и њихова подршка умногоме помажу деци да им се умање тешкоће у учењу и постигне напредак.