Veruje se da je jezik ključ za razumevanje mentaliteta, te sam bila zainteresovana za učenje srpskog ne samo iz praktičnih razloga, već i zbog pitanja kakvi su Srbi i šta je karakteristično za njih.
Kad sam došla na Petrovaradin, delovalo je da je Dunav lak za preplivati.
Ali, kad sam išla na Štrand, shvatila sam da je reka široka i brza, trebalo bi mi mnogo snage i veština da to uradim.
Tako je i sa srpskim. Kad sam gledala različite natpise po gradu, pokušavala sam da zapamtim korisne fraze, delovalo je jasno i lako, brzo ću naučiti jezik zato što sam primećivala mnogo sličnosti sa ruskim (zato što me je srpski podsećao na ruski). Međutim, kad sam počela da ga učim, shvatila sam da su srpski i ruski jako različiti: srpski je potpuno drugačiji, intuicija ne može uvek da pomogne, ali što je najgore, ne mogu da osećam lepotu ovog jezika i izražavam se na jeziku zemlje koja me stvarno zanima. Svakako, pre godinu dana je počelo moje plivanje.
Prva stvar koja me iznenađuje jeste intonacija u srpskom. Ljudi ovde govore kao da pevaju, čak kada govore brzo. Postoje neki slogovi koji zvuče duže i reči imaju svoj tonalitet: „nema raaazlikeˮ ili „dobar daaaanˮ, „vaaažiiiˮ, „hvaaalaaaaˮ.
Druga stvar – reči bez samoglasnika. Nemoguće je to prihvatiti – kada govorimo reč, jasno čujemo slogove, ali to se ne oslikava na pismu: krv, smrt, trg.
Treća: red reči je veoma teško da naučim, kod nas to nije bitno, ali u srpskom je kao u engleskom – to je pokazatelj znanja jezika. Za mene je bilo teško da zapamtim najlakšu i najčešću rečenicu: „Drago mi je što smo se upoznali.ˮ Da ne pričamo о vežbama sa primerima „Da li si nam ti sestra?ˮ ili „Ona ga se ne boji.ˮ Red reči moze da se nauči tek nakon sati i sati vežbanja.
Jezik izražava odnos prema životu: ima reči koje pokazuju da ljudi ovde retko žure i rad ne mora biti naporan: polako, opušteno, izraz „Kako ćemo – lako ćemo”, rešićemo, smislićemo. Naravno, takve reči su prisutne u ruskom, ali ne čujem ih često, posebno u Moskvi, gde sve mora da bude urađeno brzo. Teško je reći koji način života je bolji – kao što je jedan književni kritičar rekao – ljudi u Moskvi uvek žure, ali nikuda ne idu.
Sve u svemu, iskreno volim srpski i teškoće koje sam imala na početku učenja, sada ne deluju veliko. Nadam se da će on i dalje biti moj izvor inspiracije i konačno postati još jedan moj identitet.
Autor: Анастасия Ковязина,
strani lektor na odseku za slavistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i nastavnica u NKOK