Dejan Bogojević je ovogodišnji dobitnik nagrade „Milan Rakić” za knjigu pesama Suve senke rastu, objavljenu prošle godine u izdanju Novosadskog kulturno-obrazovnog kruga. Reč je o najprestižnijoj nagradi za poeziju koja se kod nas dodeljuje od strane Udruženja književnika Srbije za knjigu pesama objavljenu u prethodnoj godini. Tim radosnim povodom smo razgovarali sa ovim multimedijalnim umetnikom, kako sebe naziva Dejan Bogojević.
Dugi niz godina se bavite umetnošću, napisali ste veliki broj knjiga i članaka o umetnosti. Koje mesto zauzima zbirka pesama Suve senke rastu u procesu Vašeg umetničkog spoznavanja sveta?
Umetnošću se bavim u kontinuitetu više od trideset godina. Sam uspeh dolazi iz činjenice da nisam pravio kompromise (u unutrašnjem i spoljašnjem svetu) i to je pomoglo da „preživim” sve ove godine. Zaista je veliki broj knjiga, slika, stripova i drugih art akcija koje su suštinski bitne za moj umetnički, samim tim i životni put. Knjiga pesama Suve senke rastu je jedna na tom putu vrlo značajna, ali je ne mogu rangirati, niti to želim. Bez te knjige moj umetnički put ne bi bio potpun i sa te strane je jako važna, kao što bez nje (baš takve) ne bih mogao da nastavim dalje.
Ovogodišnji ste dobitnik nagrade „Milan Rakić” za tu zbirku. Kako ste reagovali na vest o dobijanju nagrade?
Kada dobijete jednu od prestižnih nagrada za knjigu pesama kakva je „Milan Rakić”, a da nikakvi drugi uticaji i relacije (izvan vrednosti same poezije) nisu tome prethodile i uticale, osećate se srećno. Da, baš sam bio dečački srećan, zadovoljan, ispunjen. I istog trenutka sam počeo da prelistavam i čitam knjigu – suočivši se sa stihovima koji su me poslednje godine određivali. To je najcelishodniji susret.
Šta za Vas znači dobiti ovu nagradu koja nosi ime našeg velikog pesnika s početka prošlog veka?
Nagrada „Milan Rakić” mi je značajna iz više razloga: ona ima tradiciju (dodeljuje se od 1939), nosi ime velikana srpske poezije i među nagrađenima (do sada) su i oni autori čiji rad izuzetno cenim. Takođe, smatram svoju nagradu kao posebno priznanje i (neo)dadaističkoj, (neo)nadrealističkoj, (neo)signalističkoj poeziji. Baveći se umetnošću, u ovom slučaju poezijom, znači delati u svojevrsnoj borbi za osvajanje slobode. Svaki pravi stih je trenutak slobode i otklona od spoljašnjeg sveta opterećenog svim i svačim; stihovima, pesmama, knjigom i knjigama sam izgradio svet u kome sam sasvim svoj i sasvim slobodan – a to je tekovina istinskog stvaranja. Ova nagrada i obavezuje, ali kada je stvaralaštvo posredi ta „obaveza“ me i raduje. Privilegija je dobiti nagradu ako je prvi laureat bio čuveni Branko Ćopić, a među dobitnicima su i Desanka Maksimović, Matija Bećković, Tomislav Mijović, Slobodan Rakitić, Srba Ignjatović, Bratislav Milanović, Nebojša Vasović i drugi.
Koji autori su najviše uticali na Vas kada je u pitanju Vaš pesnički rast i razvoj?
Ne znam odgovor na ovo pitanje. Sigurno su uticali autori koje sam čitao. A po pitanju čitanja sam posebno probirljiv. Pojedini kritičari kažu da je na mene uticala rana avangarda što je verovatno u nekoj meri tačno. Pisac kome sam najčešće posvećivao pesme je jedinstveni Moni de Buli – to sam sa ponosom isticao. Ima sasvim sigurno i njegovog uticaja, ali u pojedinim fazama pisanja. Trudio sam se, što i dalje činim, da pišem bez ikakvih uticaja (koliko je to moguće), ne samo umetnika, već i sredine i aktuelnih društvenih dešavanja. Poezija je intimna. U intimi su uticaji pogubni.
Imam u pripremi za štampu knjigu iskošenih haikua „Sred ledenijih kiša” koja je nastala kao „razgovor” sa pesmama iz antologije francuske/frankofone nadrealističke poezije „Nepregledna nesanica poezije” koju je priredio Dušan Stojković, ali tu nije reč o uticaju, već o inspiraciji.
Uvreženo je mišljenje da čovek u savremenom svetu više nema šta novo da kaže i da je otuda književnost obesmišljena. Kakav je Vaš stav prema ovom pitanju i generalno prema savremenoj književnosti?
Ja se inače uvek aktivno borim protiv uvreženih mišljenja. Poezija i u ovom trenutku ima šta da kaže – pronalazi načine, uspešno ih nalazi i pobeđuje. Pobeđuje ako je posebna, na osoben način drska i ako ne koketira sa vrednosnim sudovima koji su uspostavljeni; ili pak nametnuti. U savremenoj književnosti (kao i književnosti uopšte) ima bleskovitih skokova, originalnih i vrednih dela, eksperimenta – koji sam po sebi ne mora da bude valjan, ali često jeste.
Mnoge Vaše pesme pripadaju tipu vizuelne poezije. Na koji način bi taj vizuelni element trebalo da utiče na čitaoca koji čita određenu pesmu?
Što se tiče vizuelne poezije ona je poseban žanr i pripada proširenim medijima (u kontekstu likovnog izraza i spoja likovnog i tekstualnog). Niz godina se bavim vizuelnom poezijom i osnivač sam prvog Trijenala vizuelne i eksperimentalne poezije u Srbiji. Objavljujem i izlažem često vizuelne pesme u zemlji i inostranstvu. Dobitnik sam nagrade za vizuelnu poeziju u Brazilu. Vizuelne pesme su za sladokusce. Ili ti odgovaraju ili ne, nema sredine. Čitalac može samo da ih gleda ili samo da ih čita. Utisak je u većini slučaja da je najveći efekat kad ih i posmatra i čita. Kodovi se pred čitaocem otvaraju što ih više osvaja.
Svrstavaju vas u (neo)avangardiste. Da li biste se složili sa time? Kakvo je Vaše autopoetičko mišljenje o tom pravcu?
Da, moj rad svrstavaju u (neo)avangardu. Preciznije rečeno u (neo)dadaizam, (neo)signalizam i (neo)nadrealizam. Složio bih se sa tim odrednicama. I dodao bih da je to izuzetan kompliment i da to mom stvaralačkom bilu izuzetno prija.
Neoavangarda je bila izuzetno značajna, sa velikim brojem izvanrednih umetnika i van književnosti. Njen umetnički i značenjski postupak mi je izuzetno blizak. Smatram da i u aktuelnom trenutku imamo izazovna dela kad je o neoavangardi reč.
Ostvarujete se i kao slikar. Da li je Vaše slikarsko oko određivalo nazive ciklusa pesama u zbirci Suve senke rastu – Krajolik, Scena: bakropis, Fotografija pogleda, Bilbord…?
Već uveliko sam ostvaren i kao slikar. Preciznije bi bilo reći multimedijalni umetnik. Ta odrednica, ako se protumači na pravi način sve govori. Do sada sam imao 74 samostalne i preko 300 grupnih izložbi u zemlji i svetu. Član sam Udruženja likovnih umetnika Srbije i Udruženja stripskih umetnika Srbije po pozivu.
Moguće je da ima uticaja likovno stvaralaštvo – u mom slučaju, vrlo je blisko činu pisanja, ali to mi nije bio cilj kada sam davao nazive ciklusa. Svakako, lepo zapažanje.
Na čemu radite sada trenutno, ako nije tajna? Da li možemo očekivati neku novu knjigu uskoro?
Trenutno mi je u štampi Antologija srpskog haikua Čuvarkuća koja će do Sajma izaći u izdanju „Presinga” iz Mladenovca. Takođe, uskoro ulazi obimniji izbor iz moje kratke proze pod nazivom Gluvonemi svet, na vidiku je i drugo izdanje knjige Suve senke rastu. Tu su i brojne izložbe, aktivnosti vezane za strip, umetničke manifestacije…