Горски вијенац је, сложићете се, најпознатије дело Петра Петровића Његоша. И као што знате, тема је борба против потурица, међутим, ово дело је врло комплексно па су у њему, поред главне, обрађене многе друге теме и покренута бројна питања.
Једна од тема је забрањена љубав, осликана кроз поступке и сан Вука Мандушића. Вук Мандушић је најпротивуречнији лик у Горском вијенцу. Иако је осведочени јунак, он није типичан и само јунак од оружја, већ је описан као човек од крви и меса: осећајан, са стварним проблемима.
На јави он је признати јунак који се бори за слободу, јунак кога краси ћудљивост, непромишљеност и особеност. Међутим, то није све. Он је трагични јунак заробљен између својих жеља и стварности.
О томе сведочи његова испрекидана исповест током сна коју ми, старац Роган и кнез Јанко, слушамо једне ноћи. Откривамо његову тајну: љубав према удатој жени, снаји кумова Милоњића.
У одломку названом Ноћ скупља вијека дато је објашњење, мада ни њему није јасно како се то десило и каже: ал је ђаво али су мађије
Но, истина је да је описане ноћи приметио лепоту осамнаестогодишње жене која је дошла да жали девера.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живље од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,
и ја плачем ка мало дијете.
У наведеним стиховима открива се песничка природа Вука Мандушића и дубина љубави према овој жени. Он је посебан, другачији јер, док су сви заокупљени борбом против Турака, Вук поред ове, бије и своју емотивну битку.
Шта и како даље?
С једне стране чезне за остварењем платонске љубави, а с друге стране, зна да ју је немогуће реализовати. Чак и кад покуша да замисли да ју је можда могуће остварити, одмах се врати у стварност.
То видимо онда када призна кнезу Јанку љубав према снаји кумова Милоњића и спомене могућу отмицу жене. Кнез је згранут. Констатује да му је љубав памет попила јер у његовом свету постоји нешто што је веће од љубав и личне среће. То је кодекс части и света веза кумства, која се не сме погазити.
Вук Мандушић је велики јунак челичне песнице, али и човек рањиве душе, са тајном која га раздире. Пред очима других он је чудљив јунак, а у сну заљубљен и несрећан човек. Све што жели је да своје жеље претвори у стварност, оствари љубав. Но, то је немогуће, те он остаје у лимбу, као уосталом и многи које познајемо.
Марија Бјелица